Bitcoin je peer to peer elektronski keš, novi oblik digitalnog novca koji se može prenositi između ljudi ili računara, bez potrebe za učestvovanjem pouzdanog posrednika (kao što je banka) i čije izdavanje nije pod kontrolom nijedne stranke.
Zamislite papirni dolar ili metalni novčić. Kad taj novac date drugoj osobi, ona ne mora da zna ko ste vi.
On samo treba da veruju da novac koji dobiju od vas nije falsifikat. Obično, proveravanje falsifikata „fizičkog“ novca, ljudi rade koristeći samo oči i prste ili koristeći specijalnu opremu za testiranje ukoliko se radi o značajnijoj sumi novca.
Većina plaćanja u našem digitalnom društvu vrši se putem Interneta korišćenjem neke posredničke usluge: kompanije za izdavanje kreditnih kartica poput Visa, snabdevača digitalnih plaćanja kao što je PayPal ili Apple Pay ili mrežne platforme poput WeChat u Kini.
Kretanje ka digitalnom plaćanju sa sobom donosi oslanjanje na nekog centralnog aktera koji mora odobriti i verifikovati svaku uplatu.
Priroda novca se promenila od fizičkog predmeta koji možete da nosite, prenesete i autentifikujete do digitalnih bitova koje mora da čuva i verifikuje treća strana koja kontroliše njihov prenos.
Odricanjem od gotovine u korist „udobnih“ digitalnih plaćanja, mi takođe stvaramo sistem u kome dajemo ogromna ovlašćenja onima koji bi poželeli da nas tlače.
Platforme za digitalno plaćanje postale su osnova distopijskih autoritarnih metoda kontrole, poput onih koje kineska vlada koristi za nadgledanje disidenata i sprečava građane, čije ponašanje im se ne svidja, da kupuju robu i plaćaju usluge.
Bitcoin nudi alternativu centralno kontrolisanom digitalnom novcu sa sistemom koji nam vraća prirodu korišćenja keša – čovek čoveku, ali u digitalnom obliku.
Bitcoin je digitalno sredstvo koje se izdaje i prenosi preko mreže međusobno povezanih računara, od koji svaki od njih samostalno potvrđuje da svi ostali igraju po pravilima.
Odakle Potiče Bitcoin?
Bitcoin je izumela osoba ili grupa poznata pod pseudonimom Satoshi Nakamoto, oko 2008. godine.
Niko ne zna Satoshi-jev identitet, a koliko znamo, oni su nestali i o njima se godinama ništa nije čulo.
11. februara 2009. godine, Satoshi je pisao o ranoj verziji Bitcoin-a na mrežnom forumu za cypherpunkere, ljude koji rade na tehnologiji kriptografije i koji su zabrinuti za privatnost i slobodu pojedinca.
Iako ovo nije prvo zvanično objavljivanje Bitcoin-a, sadrži dobar rezime Satoshi-jevih motiva.
Razvio sam novi P2P sistem e-keša otvorenog koda pod nazivom Bitcoin. Potpuno je decentralizovan, bez centralnog servera ili pouzdanih stranki, jer se sve zasniva na kripto dokazima umesto na poverenju. […]
Osnovni problem konvencionalne valute je potpuno poverenje koje je potrebno za njeno funkcionisanje. Centralnoj banci se mora verovati da neće devalvirati valutu, ali istorija tradicionalnih valuta je puna primera kršenja tog poverenja. Bankama se mora verovati da drže naš novac i prenose ga elektronskim putem, ali one ga daju u talasima kreditnih balona sa delićem rezerve. Moramo im verovati sa našom privatnošću, verovati im da neće dozvoliti da kradljivci identiteta pokradu naše račune. Njihovi ogromni režijski troškovi onemogućavaju mikro plaćanja.
Generaciju ranije, višekorisnički time-sharing računarski sistemi imali su sličan problem. Pre pojave jake enkripcije, korisnici su morali da imaju pouzdanje u zaštitu lozinkom kako bi zaštitili svoje fajlove […]
Tada je jaka enkripcija postala dostupna širokim masama i više nije bilo potrebno poverenje. Podaci bi se mogli osigurati na način koji je fizički bio nemoguć za pristup drugima, bez obzira iz kog razloga, bez obzira koliko je dobar izgovor, bez obzira na sve.
Vreme je da imamo istu stvar za novac. Uz e-valutu zasnovanu na kriptografskom dokazu, bez potrebe da verujete posredniku treće strane, novac može biti siguran i transakcije mogu biti izvršene bez napora. […]
Rešenje Bitcoin-a je korišćenje peer-to-peer mreže za proveru dvostruke potrošnje. Ukratko, mreža radi poput distribuiranog servera vremenskih žigova, obeležavajući prvu transakciju koja je potrošila novčić. Potrebna je prednost prirode informacije koju je lako širiti, ali je teško ugušiti. Za detalje o tome kako to funkcioniše, pogledajte članak o dizajnu na http://www.bitcoin.org/bitcoin.pdf
Satoshi Nakamoto
Koje Probleme Rešava Bitcoin?
Razdvojimo neke od Satoshi-jevih postova kako bismo uvideli razloge njegove motivacije.
„Razvio sam novi P2P sistem e-keša otvorenog koda.“
P2P je skraćenica za peer to peer i ukazuje na sistem u kojem jedna osoba može da komunicira sa drugom bez ikoga u sredini, kao medjusobno jednaki.
Možete se setiti P2P tehnologija za razmenu datoteka poput Napster-a, Kazaa-e i BitTorrrent-a, koje su prve omogućile ljudima da dele muziku i filmove bez posrednika.
Satoshi je dizajnirao Bitcoin kako bi omogućio ljudima da razmenjuju e-keš, elektronski keš, bez prolaska preko posrednika na približno isti način.
Softver je otvorenog koda, što znači da svako može videti kako funkcioniše i doprineti tome.
Ne treba da verujemo ni u šta što je Satoshi napisao u svom postu o tome kako softver radi.
Možemo pogledati kod i sami proveriti kako to funkcioniše. Štaviše, možemo promeniti funkcionalnost sistema promenom koda.
„Potpuno je decentralizovan, bez centralnog servera ili pouzdanih stranki …“
Satoshi napominje da je sistem decentralizovan kako bi se razlikovao od sistema koji imaju centralnu kontrolu.
Prethodne pokušaje stvaranja digitalne gotovine poput DigiCash-a od strane Davida Chaum-a podržavao je centralni server, računar ili skup računara koji je bio odgovoran za izdavanje i verifikaciju plaćanja pod kontrolom jedne korporacije.
Takve, centralno kontrolisane privatne šeme novca, bile su osuđene na propast; ljudi se ne mogu osloniti na novac koji može nestati kada kompanija prestane sa poslovanjem, bude hakovana, pretrpi pad servera ili je zatvori vlada.
Bitcoin održava mreža pojedinaca i kompanija širom sveta.
Da bi se Bitcoin isključio, bilo bi potrebno isključiti desetine do stotine hiljada računara širom sveta u isto vreme, zauvek, od kojih su mnogi na nepoznatim lokacijama.
Bila bi to beznadežna igra, jer bi svaki napad ove prirode jednostavno podstakao stvaranje novih Bitcoin čvorova ili računara na mreži.
„… sve se zasniva na kripto dokazima umesto na poverenju“
Internet, a u stvari i većina savremenih računarskih sistema, izgrađeni su na kriptografiji, metodi prikrivanja informacija, tako da je može dekodirati samo primalac informacije.
Kako se Bitcoin oslobađa potrebe za poverenjem? Umesto da verujemo nekome ko kaže „Ja sam Alisa“ ili „Imam 10 $ na računu“, možemo koristiti kriptografsku matematiku da bismo izneli iste činjenice na način koji je vrlo lako verifikovati od strane primaoca dokaza ali ga je nemoguće falsifikovati.
Bitcoin u svom dizajnu koristi kriptografsku matematiku kako bi učesnicima omogućio da provere ponašanje svih ostalih učesnika, bez poverenja u bilo koju centralnu stranku.
„Moramo im verovati [bankama] sa našom privatnošću, verovati im da neće dozvoliti da kradljivci identiteta pokradu naše račune“
Za razliku od korišćenja vašeg bankovnog računa, sistema digitalnog plaćanja ili kreditne kartice, Bitcoin omogućava dvema stranama da obavljaju transakcije bez davanje bilo kakvih ličnih podataka.
Centralizovana skladišta potrošačkih podataka koji se čuvaju u bankama, kompanijama sa kreditnim karticama, procesorima plaćanja i vladama, predstavljaju pravu poslasticu za hakere.
Kao dokaz Satoshi-jeve poente služi primer iz 2017. godine kada je Equifax masovono kompromitovan, kada su hakeri ukrali identifikacione i finansijske podatke za više od 140 miliona ljudi.
Bitcoin odvaja finansijske transakcije od stvarnih identiteta.
Na kraju krajeva, kada nekome damo fizički novac, on nema potrebu da zna ko smo, niti treba da brinemo da će nakon naše razmene moći da iskoristi neke informacije koje smo mu dali da ukrade još našeg novca.
Zašto ne bismo očekivali isto, ili čak i bolje, od digitalnog novca?
„Centralnoj banci se mora verovati da neće devalvirati valutu, ali istorija tradicionalnih valuta je puna primera kršenja tog poverenja.“
Pojam tradicionalna valuta, odnosi se na valutu izdatu od strane vlade i centralne banke, koju vlada proglašava zakonskim sredstvom plaćanja.
Istorijski, novac je nastao od stvari koje je bilo teško proizvesti, koje su bile lake za proveravanje i transport, poput školjki, staklenih perli, srebra i zlata.
Kad god bi se nešto koristilo kao novac, postojalo je iskušenje da se stvori više toga.
Ako bi neko pronašao vrhunsku tehnologiju za brzo stvaranje velike količine nečega, ta stvar bi izgubila vrednost.
Evropski naseljenici uspeli su da liše afrički kontinent bogatstva trgujući staklenim perlicama koje su se lako proizvodile za ljudske robove.
Isto se dogodilo sa američkim indijancima, kada su kolonisti otkrili način brze proizvodnje vampum školjki, koje su starosedeoci smatrali retkim.
Vremenom, širom sveta ljudi su shvatili da je samo zlato dovoljno retko da deluje kao novac, bez straha da bi neko drugi mogao da ga stvori u velikim količinama.
Polako smo prešli sa svetske ekonomije koja je koristila zlato kao novac na onu gde su banke izdavale papirne sertifikate kao dokaz posedovanja tog zlata.
Nixon je okončao međunarodnu konvertibilnost američkog dolara u zlato 1971. godine, privremenim rešenjem, koje je ubrzo postalo trajno.
Kraj zlatnog standarda omogućio je vladama i centralnim bankama da imaju punu dozvolu da povećavaju novčanu masu po svojoj volji, razredjujući vrednost svake novčanice u opticaju, poznatije kao umanjenje vrednosti.
Iako je izdata od strane vlade, suštinska tradicionalna valuta je novac koji svi znamo i svakodnevno koristimo, ipak je relativno novo iskustvo u opsegu svetske istorije.
Moramo verovati našim vladama da ne zloupotrebljavaju njegovo štamparije, i ne treba nam puno muke da nadjemo primere kršenja tog poverenja.
U autokratskim i centralno planiranim režimima gde vlada ima prst direktno na mašini za novac, kao što je Venecuela, valuta je postala gotovo bezvredna.
Venecuelanski Bolivar prešao je sa 2 bolivara za 1 američki dolar, koliko je vredeo 2009. godine, na 250.000 bolivara za 1 američki dolar 2019. godine.
Pogledajte koliko novčanica je bilo potrebno za kupovinu piletine u Venecueli posle hiperinflacije.
Satoshi je želeo da ponudi alternativu tradicionalnoj valuti čija se ponuda uvek nepredvidivo širi.
Da bi sprečilo umanjenje vrednosti, Satoshi je dizajnirao novčani sistem gde je zaliha bila fiksna i izdavana po predvidljivoj i nepromenjivoj stopi.
Postojaće samo 21 milion Bitcoin-a.
Međutim, svaki Bitcoin se može podeliti na 100 miliona jedinica koje se sada nazivaju satoshis (sats-ovi), što će činiti ukupno 2,1 kvadriliona satoshi-a u opticaju oko 2140. godine.
Pre Bitcoin-a nije bilo moguće sprečiti beskrajnu reprodukciju digitalnih sredstava.
Kopirati digitalnu knjigu, audio datoteku ili video zapis i poslati ga prijatelju, je jeftino i lako.
Jedini izuzeci od toga su digitalna sredstva koja kontrolišu posrednici.
Na primer, kada iznajmite film sa iTunes-a, možete ga gledati na vašem uređaju samo zato što iTunes kontroliše distribuciju tog filma i može ga zaustaviti nakon perioda njegovog iznajmljivanja.
Slično tome, vaša banka kontroliše vaš digitalni novac. Zadatak banke je da vodi evidenciju koliko novca imate.
Ako ga prenesete nekom drugom, oni će odobriti ili odbiti takav prenos.
Bitcoin je prvi digitalni sistem koji sprovodi oskudicu bez posrednika i prvo je sredstvo poznato čovečanstvu čija je nepromenljiva ponuda i raspored izdavanja poznat unapred.
Ni plemeniti metali poput zlata nemaju ovo svojstvo, jer uvek možemo iskopati sve više i više zlata ukoliko je to isplativo.
Zamislite da otkrijemo asteroid koji sadrži deset puta više zlata nego što ga imamo na zemlji.
Šta bi se dogodilo sa cenom zlata uzimajući u obzir tako obilnu ponudu? Bitcoin je imun na takva otkrića i manipulisanje nabavkom.
Jednostavno je nemoguće proizvesti više od toga (21 miliona).
„Podaci bi se mogli osigurati na način koji je fizički bio nemoguć za pristup drugima, bez obzira iz kog razloga, bez obzira koliko je dobar izgovor, bez obzira na sve. […] Vreme je da imamo istu stvar za novac “
Naše trenutne metode obezbeđivanja novca, poput stavljanja u banku, oslanjaju se na poverenje nekome drugom da će obaviti taj posao.
Poverenje u takvog posrednika ne zahteva samo sigurnost da on neće učiniti nešto zlonamerno ili glupo, već i da vlada neće zapleniti ili zamrznuti vaša sredstva vršeći pritisak na ovog posrednika.
Međutim, videli smo bezbroj puta da vlade mogu, i zaista uskraćuju pristup novcu kada se osećaju ugroženo.
Nekom ko živi u Sjedinjenim Državama ili nekoj drugoj visoko regulisanoj ekonomiji možda zvuči glupo da razmišlja da se probudi sa oduzetim novcem, ali to se događa stalno.
PayPal mi je zamrzao sredstva jednostavno zato par meseci nisam koristio svoj račun.
Trebalo mi je više od nedelju dana da vratim pristup „svom“ novcu.
Srećan sam što živim u Europi, gde bih se bar mogao nadati da ću potražiti neko pravno rešenje ako mi PayPal zamrzne sredstva i gde imam osnovno poverenje da moja vlada i banka neće ukrasti moj novac.
Mnogo gore stvari su se dogodile, i trenutno se dešavaju, u zemljama sa manje slobode.
Banke su se zatvorile tokom kolapsa valuta u Grčkoj.
Banke na Kipru su koristile kaucije da konfiskuju sredstva od svojih klijenata.
Indijska vlada je proglasila određene novčanice bezvrednim.
Bivši SSSR, u kojem sam odrastao, imao je ekonomiju pod kontrolom vlade što je dovelo do ogromnih nestašica robe.
Bilo je nezakonito posedovati strane valute kao što je američki dolar.
Kada smo poželeli da odemo, mojoj porodici je bilo dozvoljeno da zameni samo ograničenu količinu novca po osobi za američke dolare po zvaničnom kursu koji je bio u velikoj meri različit od pravog kursa slobodnog tržišta.
U stvari, vlada nam je oduzela ono malo bogatstva koje smo imali koristeći gvozdeni stisak na ekonomiji i kretanju kapitala.
Autokratske zemlje imaju tendenciju da sprovode strogu ekonomsku kontrolu, sprečavajući ljude da na slobodnom tržištu povuku svoj novac iz banaka, iznesu ga iz zemlje ili da ga razmene u ne još uvek bezvredne valute poput američkog dolara.
To omogućava vladinoj slobodnoj vladavini da primeni sulude ekonomske eksperimente poput socijalističkog sistema SSSR-a.
Bitcoin se ne oslanja na poverenje u treću stranu da bi osigurao vaš novac.
Umesto toga, Bitcoin onemogućava drugima pristup vašim novčićima bez jedinstvenog ključa koji imate samo vi, bez obzira iz kog razloga, bez obzira koliko je dobar izgovor, bez obzira na sve.
Držeći Bitcoin, držite ključeve sopstvene finansijske slobode. Bitcoin razdvaja novac i državu
„Rešenje Bitcoin-a je korišćenje peer-to-peer mreže za proveru dvostruke potrošnje […] poput distribuiranog servera vremenskih žigova, obeležavajući prvu transakciju koja je potrošila novčić“
Mreža se odnosi na ideju da je gomila računara povezana i da mogu međusobno slati poruke.
Reč distribuirano znači da ne postoji centralna stranka koja kontroliše, već da svi učesnici koordiniraju medjusobno kako bi mreža bila uspešna.
U sistemu bez centralne kontrole, bitno je znati da niko ne vara. Ideja dvostruke potrošnje odnosi se na mogućnost trošenja istog novca dva puta.
Fizički novac odlazi iz vaše ruke kad ga potrošite. Međutim, digitalne transakcije se mogu kopirati baš kao muzika ili filmovi.
Kada novac šaljete preko banke, oni se pobrinu da isti novac ne možete da prebacujete dva puta.
U sistemu bez centralne kontrole potreban nam je način da sprečimo ovu vrstu dvostruke potrošnje, koja je u suštini ista kao i falsifikovanje novca.
Satoshi opisuje da učesnici u Bitcoin mreži rade zajedno kako bi vremenski označili (doveli u red) transakcije kako bismo znali šta je bilo prvo.
Zbog toga možemo odbiti sve buduće pokušaje trošenja istog novca.
Satoshi se uhvatio u koštac sa nekoliko zanimljivih tehničkih problema kako bi rešio probleme privatnosti, uništavanja vrednosti i centralne kontrole u trenutnim monetarnim sistemima.
Na kraju je stvorio peer to peer mrežu kojoj se svako mogao pridružiti bez otkrivanja svog identiteta ili potrebe da veruje bilo kom drugom učesniku.
Kako se Bitcoin razvijao u poslednjoj deceniji?
Kada je Bitcoin pokrenut, samo nekolicina ljudi ga je koristila i pokrenula Bitcoin softver na svojim računarima za napajanje Bitcoin mreže.
Većina ljudi u to vreme mislila je da je to šala ili da će se otkriti ozbiljni nedostaci u dizajnu sistema koji će ga učiniti neizvodljivim.
Vremenom se mreži pridružilo sve više ljudi koji su pomoću svojih računara dodali sigurnost mreži.
Ljudi su počeli da menjaju Bitcoin-e za robu i usluge, dajući mu stvarnu vrednost. Pojavile su se menjačnice valuta koje su menjale Bitcoin-e za gotovo sve tradicionalne valute na svetu.
Deset godina nakon izuma, Bitcoin koriste milioni ljudi sa desetinama do stotinama hiljada čvorova koji pokreću besplatni Bitcoin softver, koji se razvija od strane stotina dobrovoljaca i kompanija širom sveta.
Bitcoin mreža je porasla kako bi obezbedila vrednost veću od stotine biliona dolara.
Računari koji učestvuju u zaštiti Bitcoin mreže poznati su kao rudari/majneri.
Oni rade u industrijskim operacijama širom sveta, ulažući milione dolara u specijalni rudarski hardver koji radi samo jedno: pobrinuti se da je Bitcoin najsigurnija mreža na planeti.
Rudari troše električnu energiju kako bi transakcije Bitcoin-a učinile sigurnim od modifikacija. Budući da se rudari međusobno takmiče za oskudan broj Bitcoin-a proizvedenih dnevno, oni uvek moraju da pronalaze najjeftinije izvore energije na planeti da bi ostali profitabilni.
Rudari rade na različitim mestima, od hidroelektrana u dalekim krajevima Kine do vetroparkova u Teksasu, do kanadskih naftnih polja koja proizvode gas koji bi u suprotnom bio odzračen ili spaljen u atmosferi.
Iako je Bitcoin popularna tema i o njemu se često raspravlja u medijima, procenjujemo da je samo nekoliko miliona ljudi na svetu počelo da redovno štedi Bitcoin.
Za mnoge ljude, posebno za one koji nikada nisu živeli pod represivnim režimima, ovaj izum novog oblika digitalnog novca izvan kontrole vlade može biti veoma izazovan za razumevanje i prihvatanje.
Zato sam ja ovde. Želim da vam pomognem da razumete Bitcoin i budete gospodar svoje budućnosti!
